ПРАВНИ ОСНОВ ЗА ИШЧЕЗАВАЊЕ СИМВОЛИЗМА У САКРАЛНОЈ УМЕТНОСТИ (укидање уредби које нису добре [Јез. 20, 25])
DOI:
https://doi.org/10.22190/TEME1704057RKljučne reči:
сакрално, символизам, реализам, Петошести саборApstrakt
Символизам је карактеристика старе хришћанске уметности. Символичка и знаковна приказивања нису претендовала на реализам и веродостојност. Њихов сакрални смисао, схваћен као посвећени, био је завијен езотеричним језиком, али иза споља једноставних слика стајала је дубока реалност. Језик символа лако се развио и распространио. Ипак, у 7. веку је јасна уметност сменила старе символе и све елементе који су сакривали њен садржај. Једно правило Петошестог васељенског сабора (691–692) даје први одређенији облик теорији уметности и темељ за даљи уметнички развој. У претходном периоду доминирао је символизам који је био привременог карактера, прецизније, то су биле „уредбе које нису добре” (Јез. 20, 25).
Reference
Γερμανός Κωνσταντινουπόλεως, Ἐπιστολαί, PG 98: 163–222.
Γρηγόριος ὁ Παλαμάς, Ὁμιλία ΛΖ, PG 151: 459–473.
Ιωάννης ὁ Δαμασκηνός, Λόγος δεύτερος ἀπολογητικός πρός τοὺς διαβάλλοντας τὰς ἀγίας εικόνας, PG 94: 1283–1318.
Ιωάννης ὁ Δαμασκηνός, Λόγος πρώτος ἀπολογητικός πρός τοὺς διαβάλλοντας τὰς ἀγίας εικόνας, PG 94: 1231–1283.
Κλήμης ὁ Ἀλεξανδρεῦς, Παιδαγωγός, PG 8: 247–685.
Mansi, J. D. Acta Conciliorum Oekoumenicorum nova et amplissima collectio, Florentia 1759.
Свештени Канони Цркве (2005) (превод са грчког и словенског и напомене Епископа Атанасија). Београд: издају: Митрополије и Епархије: Црногорско-Приморска, Дабро-Босанска, Новограчаничка, Бачка, Далматинска, Захумско-Херцеговачка и Приморска, Православни Богословски факултет београдског универзитета, Манастир Тврдош.
Age of Spirituality: Late Antique and Early Christian Art, Third to Seventh Century (1979), ed. Weitzmann, K., New York: The Metropolitan Museum of Art.
Biderman, H. (2004). Rečnik simbola, Beograd: Plato.
Bigham, S. (1992). Les chrétiens et les images: Les attitudes envers l'art dans l'Église ancienne. Montréal: Éditions Paulines.
Dagron, G. (1994). L’Image de culte et le portrait. U: Guillou, A. et Durand, J. (éd.) (1994) Byzance et les images. Cycle de conférences organisé au musée du Louvre par le Service culturel du 5 octobre au 7 décembre 1992 (pp. 121-150). Paris: La Documentation francaise.
Dulaey, М (2001). Des forêts de symboles. L'initiation chrétienne et la Bible (Ier-VIe s.), Paris: Hachette.
Elsner, J. (1998). Imperial Rome and Christian Triumph, Oxford: Oxford University Press
Evdokimov, P. (1970). L’art de l’icône, théologie de la beauté, Bruges: Desclée De Brouwer.
Флоровский, Г. (1990). Восточные Отцы V–VIII веков2, Paris: Ymca-Press.
Gerbran, A. & Ševalije, Ž. (2004). Rečnik simbola, Novi Sad: Stylos.
Grabar, A. (1966). Le Premier Art Chrétien, Paris: Gallimard. 200–395
Gerke, F. (1973). Kasna antika i rano hrišćanstvo, Novi Sad: Издавачко предузеће „Братство јединство“.
Языкова, И. К. (1995). Богословие иконы, Москва: Общедоступный Православный Университет.
Карташов, А. В. (1995), Васеленски Сабори, Том I, Београд, издаје ФИДЕБ ‐ Издавачка установа Епархије банатске.
Лосский, В. Н. (2004), Очерк мистического богословия восточной церкви, догматическое богословие, Киев: Общество любителей православной литературы, Издательство имени святителя Льва, папы Римского.
Lossky, V. (2003). La tradition et les traditions. U: Le sens des icôns, Paris: Izdavač Les Éditions du Cerf. Str. 9 – 23.
Morris, L. (1988). NZK, Ivan, Novi Sad: Izdavač.
Ракићевић Т. (2016). Икона у Литургији: смисао и улога2; Београд–Манастир Студеница: Институт за теолошка истраживања при Православном богословском факултету Универзитета у Београду; Манастир Студеница.
Ракићевић, Т. (2012) Традиционални темплон (олтарска преграда) унутар праволинијског концепта(од „Почетка“ [пост 1, 1] ка „Доласку“ Христа – Месије [отк 22, 20]), У: Шијаковић, Б. (уредник), Српска теологија данас (СТД), књ. 3 (стр. 391–406). Београд: Институт за теолошка истраживања ПБФ.
Ракићевић, Т. (2011) Литургијски доживљај иконе, Светог писма и богослужбених текстова. У: Шијаковић, Б. (уредник), Српска теологија данас (СТД), књ. 2 (стр. 301–314). Београд: Институт за теолошка истраживања ПБФ.
Σιώτου, Μ. (1994). Ἱστορία καὶ Θεολογία τῶν ἰερῶν εἰκόνων2, Ἀθήνα: Ἀποστολική Διακονία, Ἔκδοσις Β’.
Τσελεγγίδης Δ. Ι. (1984). Ἡ Θεολογία τῆς εἰκόνας ἡ ἀνθροπολογική σημασία τησ, докторска дисертација поднета Богословском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну, Θεσσαλονίκης.
Успенский, Л. (1997). Богословие иконы православной Церкви, Москва: Братство во имя святого князя Александра невского.
Volbach, W. F. (1961). Early Christian Art, London: Hirmer.
Vrame, A. C. (1999). The Educating Icon, Teaching Wisdom and Holliness in the Orthodox Way, Brookline, Massachusetts: Izdavač: Holy Cross Orthodox Press.
Wilpert, J. (1901). Die Malereien der Katakomben Roms, Freiburg
Зизјулас, J. (2001). Символизам и реализам у православном богослужењу (особито у светој Евхаристији). Саборност, 1–4, година VII, strane 13 - 35. Пожаревац: Епархија браничевска.
