АСПЕКТИ МЕДИЦИНСКОГ ПРАВА У РЕГУЛАМА ТРАНСПОРТНЕ МЕДИЦИНЕ

Apstrakt

Овај чланак има за предмет ближе појашњење улоге и специфичности служби транспорне медицине у збрињавању угрожене популације, односно појединаца који су у хитном стању или критичним ситуацијама. Циљ је да се истражи мера правне уређености и да ли законска и друга регулатива треба да буде ревидирана из разлога достизања боље здравствене заштите угрожених. Истражена регулатива посматра се у контексту извора медицинског права и њиховог односа са важећим правилима и принципима медицинског сталежа. При томе, питања различитих видова транспорта сагледавају се у случајевима кад је превоз хитан и онда кад он није хитан, али се обавља по налогу лекара, било да је реч о међуболничком премештању пацијента, премештању унутар здравствене установе, или на кућно лечење. Резултати правне анализе и приказаног примера из иностране судске праксе јесу да, када је у питању транспорт, нека од права пацијената могу бити суспендована под условом уредног вођења медицинске документације. Мера хитности транспорта обрнуто је сразмерна мери уживања припадајућих права. Закључак је да прописи Србије из области здравствене заштите недовољно обухватају проблеме транспорта пацијената. Мање допуне кроз правилнике и нацрте решења у погледу рада хитних служби новијег су датума и недовољно примењене. Неспорно је да групације или појединци у транспорту завређују бољи квалитет услуга превоза, као и ефикаснију заштиту по притужбама на рад служби. Развијене земље по свом искуству и законодавству у том погледу могу представљати добар узор за право Србије. То је веома важно јер данас поједини видови транспорта, на примеру тзв. ваздушних амбуланти у здравственој заштити, добијају међународне размере.